Hrvatska

Svijet

Crna kronika

Sport

Vrijeme

TV Raspored

Video

Impressum

Uvjeti korištenja

Pravila privatnosti

Opći uvjeti poslovanja

Život Pročitajte sve što trebate znati za ispunjen život, sretne veze, odgoj djece i uživajte s nama u zdravom životu. 

Pročitajte sve što trebate znati za ispunjen život, sretne veze, odgoj djece i uživajte s nama u zdravom životu.

Život

Kolumne

<para>
 "Ž. - on nije otišao, on je još uvijek tu... u tebi i u njima. Ti
 promišljaš što bi on rekao, on je još s tobom", ne znam koliko
 puta su mi rekli prijatelji, pa čak i moja divna doktorica s
 kojom pokušavam procesuirati sve što mi se desilo. 
</para>
<para>
 I da, sigurna sam da je moj V još tu. U mnogo
 sitnica... U svakom pogledu, zagrljaju moje djece,
 u načinu na koji naš sin hoda, u pogledu i trepavicama
 naše kćeri... Kažu da duša ima 21 gram?
 Gdje je njegova? Ako mene pitate, njegova je i
 više od tih 21 gram jer kako bi se inače raspodijelila u toliko
 ljudi? 
</para>
<para>
 Znam, svakome je njegova nepravda najgora, pa eto i meni moja.
 Jer ja bi puno više od tog 21 grama. Ja bi svog partnera,
 supruga, oca svoje djece... 
</para>
<para>
 Neki dan sam se rasplakala jer je auto zaleđen.
 Znam, zvuči suludo. No, eto to me podsjetilo na nekoliko puta kad
 je on išao prije mene na posao. Bilo je hladno,a on kad je već
 čistio zaleđena stakla na svom autu, očistio je moj. Sišla
 sam tako nekoliko jutra i vidjela očišćen auto. Kada sam ga
 pitala zašto, rekao je: "Zašto ne? Htio sam te iznenaditi."
</para>
<para>
 <hmn:image xmlns:hmn="https://web.burza.hr/xmlns/humanapi/embed" id="35e88d1e-364e-11ec-820d-528a7016ca80" variation="2545d47a-2baa-11ec-9bfe-3a925a8303a3"/>
 <emphasis>(FOTO: Željka
 Sablić Odrljin)</emphasis>
</para>
<para>
 I da, tako sam ja stajala kraj auta i plakala. Ne zato
 što su zaleđena stakla, nego što nema čovjeka koji ih je očistio
 da me iznenadi. To su bile sitnice koje su ga odvajale
 od drugih. 
</para>
<para>
 Jesam li tada pomislila da je on i dalje tu?
 Jesam, jer za mene je on tu i pjesmama, u vjetru kad
 puše, u svakom motoru koji prođe kraj mene i iznova me
 strese...
</para>
<para>
 Kad sam išla u bolnicu tog kobnog ponedjeljka naručila sam Uber
 jer sam nakon poziva našeg prijatelja i naglog otrežnjenja da me
 ne zezaju, te da je V. doista imao prometnu, shvatila da
 neću moći voziti. 
</para>
<para>
 Ušla sam u auto i pravila se da sam normalna, iako su mi koljena
 klecala...Nisam znala kako je, ali nije se javljao na
 telefon, a to je za mene značilo da nije
 dobro. <hmn:linebreak xmlns:hmn="https://web.burza.hr/xmlns/humanapi/embed"/>
 Odjednom je na radiju svirala pjesma koju je on volio i koju je
 to ljeto stalno puštao našoj djeci. Psihomodo pop, "Sve
 će biti u redu".. 
</para>
<para>
 Mantrala sam, eto vidiš, sve će biti u redu. To je
 njegova pjesma, to je to.. To je znak..  No,
 drugi dio pjesme ide, opusti se i uživaj u letu.. To sam
 previdjela.. 
</para>
<para>
 
 <hmn:image xmlns:hmn="https://web.burza.hr/xmlns/humanapi/embed" id="35fa3834-364e-11ec-8b62-528a7016ca80" variation="2545d47a-2baa-11ec-9bfe-3a925a8303a3"/>
 
 <emphasis>(FOTO:
 Vedran Odrljin)</emphasis>
</para>
<para>
 Danas kada vrtim film, nekako mislim da je već tada on uživao u
 letu.. Daleko od problema, boli, i želim i moram
 vjerovati da nikada nije morao osjetiti tu bol, teret tih
 strašnih ozljeda koje su se nizale sa svakom
 pretragom...
</para>
<para>
 Pitala sam u nekom trenutku tu divnu doktoricu koja mi je te
 večeri morala reći bolnu istinu, jel ga boljelo.. Uvjerila me da
 nije.. I tada bi je najradije zagrilila... Jer u svemu ovome,
 ovoj boli i tuzi, važno je da ga nije boljelo... 
</para>
<para>
 A duša, energija, u što god vjerovali... sigurna sam da
 je tu negdje.. <hmn:linebreak xmlns:hmn="https://web.burza.hr/xmlns/humanapi/embed"/>
 Za mene je njegova energija i dalje posvuda. 
</para>
<para>
 Kitili smo bor.. Da, eto nećemo se držati tradicije i kititi ga
 na Badnjak jer su djeca tako poželjela... A njihova sreća je ipak
 najvažnija... 
</para>
<para>
 <hmn:image xmlns:hmn="https://web.burza.hr/xmlns/humanapi/embed" id="360e630e-364e-11ec-a745-528a7016ca80" variation="2545d47a-2baa-11ec-9bfe-3a925a8303a3"/>
 <emphasis>(FOTO: Željka
 Sablić Odrljin)</emphasis>
</para>
<para>
 Ove sam im godine kupila posebnu kuglicu. Onu koja je
 posvećena njihovom tati.  Donijela sam je kad
 su već gotovo okitili bor i rekla: "Možda nema tate, ali
 kao što ima posebno mjesto u srcu, imat će i na boru."
</para>
<para>
 "Tata, prijatelj, faca, legenda" piše na kuglici.. E pa, nekako
 sam sigurna da baš taj opis opisuje čovjeka mog života... 
</para>
<para>
 Možda bih dodala još, 21 gram čiste ljubavi.. Jer to je
 za mene bio on. 
</para>
<para>
 <emphasis>Pročitajte još:</emphasis>
</para>
<itemizedlist>
 <listitem>
 <para>
 <ulink url="https://zivotistil.rtl.hr/kolumnisti/zeljka-sablic-odrljin/2753531/kad-volis-nekog-ne-volis-li-i-sve-njegove-mane/">Kad voliš nekog, ne voliš li i sve njegove
 mane?</ulink>
 </para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>
 <ulink url="https://zivotistil.rtl.hr/kolumnisti/zeljka-sablic-odrljin/2749473/i-ako-nije-bila-filmska-ljubav-bila-je-moja/">I ako nije bila filmska ljubav, bila je
 moja</ulink>
 </para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>
 <ulink url="https://zivotistil.rtl.hr/kolumnisti/zeljka-sablic-odrljin/2746675/kako-to-mislis-da-njega-vise-nema/">Kako to točno misliš da njega više nema?</ulink>
 </para>
 </listitem>
</itemizedlist>
<para>
 <ulink url="https://www.facebook.com/zivotistilhr/">
 Čitaj, prati i komentiraj naše priče i na našoj Facebook stranici
 Život i stil!</ulink>
</para>

Kažu da duša ima 21 gram, ali ja mislim da ima puno više... Sigurna sam da je moj V još tu. U mnogo sitnica... U svakom pogledu, zagrljaju moje djece, u načinu na koji naš sin hoda, u pogledu i trepavicama naše kćeri... Kažu da duša ima 21 gram? Gdje je njegova? 
  "Ž. - on nije otišao, on je još uvijek tu... u tebi i u njima. Ti
  promišljaš što bi on rekao, on je još s tobom", ne znam koliko
  puta su mi rekli prijatelji, pa čak i moja divna doktorica s
  kojom pokušavam procesuirati sve što mi se desilo. 


   I da, sigurna sam da je moj V još tu. U mnogo
  sitnica... U svakom pogledu, zagrljaju moje djece,
  u načinu na koji naš sin hoda, u pogledu i trepavicama
  naše kćeri... Kažu da duša ima 21 gram?
  Gdje je njegova? Ako mene pitate, njegova je i
  više od tih 21 gram jer kako bi se inače raspodijelila u toliko
  ljudi? 


  Znam, svakome je njegova nepravda najgora, pa eto i meni moja.
  Jer ja bi puno više od tog 21 grama. Ja bi svog partnera,
  supruga, oca svoje djece... 


   Neki dan sam se rasplakala jer je auto zaleđen.
  Znam, zvuči suludo. No, eto to me podsjetilo na nekoliko puta kad
  je on išao prije mene na posao. Bilo je hladno,a on kad je već
  čistio zaleđena stakla na svom autu, očistio je moj. Sišla
  sam tako nekoliko jutra i vidjela očišćen auto. Kada sam ga
  pitala zašto, rekao je: "Zašto ne? Htio sam te iznenaditi."


   
   (FOTO: Željka
  Sablić Odrljin)


  I da, tako sam ja stajala kraj auta i plakala. Ne zato
  što su zaleđena stakla, nego što nema čovjeka koji ih je očistio
  da me iznenadi. To su bile sitnice koje su ga odvajale
  od drugih. 


   Jesam li tada pomislila da je on i dalje tu?
  Jesam, jer za mene je on tu i pjesmama, u vjetru kad
  puše, u svakom motoru koji prođe kraj mene i iznova me
  strese...


  Kad sam išla u bolnicu tog kobnog ponedjeljka naručila sam Uber
  jer sam nakon poziva našeg prijatelja i naglog otrežnjenja da me
  ne zezaju, te da je V. doista imao prometnu, shvatila da
  neću moći voziti. 


  Ušla sam u auto i pravila se da sam normalna, iako su mi koljena
  klecala...Nisam znala kako je, ali nije se javljao na
  telefon, a to je za mene značilo da nije
  dobro. 
  Odjednom je na radiju svirala pjesma koju je on volio i koju je
  to ljeto stalno puštao našoj djeci. Psihomodo pop, "Sve
  će biti u redu".. 


  Mantrala sam, eto vidiš, sve će biti u redu. To je
  njegova pjesma, to je to.. To je znak..  No,
  drugi dio pjesme ide, opusti se i uživaj u letu.. To sam
  previdjela.. 


   
      
   
   (FOTO:
  Vedran Odrljin)


  Danas kada vrtim film, nekako mislim da je već tada on uživao u
  letu.. Daleko od problema, boli, i želim i moram
  vjerovati da nikada nije morao osjetiti tu bol, teret tih
  strašnih ozljeda koje su se nizale sa svakom
  pretragom...


  Pitala sam u nekom trenutku tu divnu doktoricu koja mi je te
  večeri morala reći bolnu istinu, jel ga boljelo.. Uvjerila me da
  nije.. I tada bi je najradije zagrilila... Jer u svemu ovome,
  ovoj boli i tuzi, važno je da ga nije boljelo... 


   A duša, energija, u što god vjerovali... sigurna sam da
  je tu negdje.. 
  Za mene je njegova energija i dalje posvuda. 


  Kitili smo bor.. Da, eto nećemo se držati tradicije i kititi ga
  na Badnjak jer su djeca tako poželjela... A njihova sreća je ipak
  najvažnija... 


   
   (FOTO: Željka
  Sablić Odrljin)


   Ove sam im godine kupila posebnu kuglicu. Onu koja je
  posvećena njihovom tati.  Donijela sam je kad
  su već gotovo okitili bor i rekla: "Možda nema tate, ali
  kao što ima posebno mjesto u srcu, imat će i na boru."


  "Tata, prijatelj, faca, legenda" piše na kuglici.. E pa, nekako
  sam sigurna da baš taj opis opisuje čovjeka mog života... 


   Možda bih dodala još, 21 gram čiste ljubavi.. Jer to je
  za mene bio on. 


   Pročitajte još:


   
      
         Kad voliš nekog, ne voliš li i sve njegove
    mane?
      
   
   
      
         I ako nije bila filmska ljubav, bila je
    moja
      
   
   
      
         Kako to točno misliš da njega više nema?
      
   


   
  Čitaj, prati i komentiraj naše priče i na našoj Facebook stranici
  Život i stil!
 21 gram čiste ljubavi 

21 gram čiste ljubavi

Kažu da duša ima 21 gram, ali ja mislim da ima puno više...

<para>
 Jesam li ja bila sretna kad je rekao da želi motor? Naravno da
 ne. Mislim, tisuću puta sam mu znala reći "Što ako ti se
 nešto desi?".
</para>
<para>
 Uvijek bi mi govorio: "Daj molim te, neće mi se ništa desiti."
</para>
<para>
 "Ali mi imamo dvoje male djece. Kako ću ja bez tebe?", stoput sam
 ga pitala. I svađali smo se zbog toga.
</para>
<para>
 "Nije me strah tebe nego drugih. Znam da nećeš divljati", rekla
 bih. I eto, nekoliko godina poslije... Baš tako- oduzet
 život. Samo tuga..
</para>
<para>
 Jedan dan je došao i rekao: "Idem na vozački, pa čak ako i ne
 kupim motor, želim to položiti." I tome sam se protivila, ali
 zapravo, kako možeš nekome zabraniti nešto? Je li to onda isto
 ljubav?
</para>
<para>
 Kad nekog stvarno voliš, ne voliš li i njegove mane? Ja sam
 njegove voljela, baš kao i on moje. U to sam danas sigurna.
</para>
<para>
 <hmn:image xmlns:hmn="https://web.burza.hr/xmlns/humanapi/embed" id="382a1048-364e-11ec-9ac7-02dfc867d4c3" variation="2545d47a-2baa-11ec-9bfe-3a925a8303a3"/>Položio
 je i tada je počela njegova avantura zvana 'cafe racer'. Odlučio
 je kupiti stari motor i on i susjed, satima su, danima uređivali
 motor. Naručivali dijelove iz čitavog svijeta.
</para>
<para>
 O kako me samo živcirao. No, on je rekao meni treba ispušni
 ventil.
</para>
<para>
 I tako bi on pričao o tome motoru i s takvim žarom i srećom. I
 tako smo se polako navikli da je u njegov život ušao motor. Kad
 ga je napokon složio to veselje nikad neću zaboraviti, baš kao ni
 činjenicu da ga je nekoliko mjeseci kasnije motor ostavio na
 cesti više do 3 kilometra od kuće. Pao je lanac, a on je motor
 gurao više od 2 i pol sata.<hmn:linebreak xmlns:hmn="https://web.burza.hr/xmlns/humanapi/embed"/>
 "Gotovo je s motorima" rekao je tada.
</para>
<para>
 I sljedećih 10 dana smo šutjeli. On je bio tip koji nije volio
 pričati o emocijama, a tih dana samo sam vidjela tugu u njegovim
 očima. Počeo je gledati druge motore na oglasima.
</para>
<para>
 "Ti nisi normalan", rekla sam. "Dosta je sad. Desit će se nešto."
 I tako je to trajalo neko vrijeme dok u lipnju lani nismo
 išli na more s djecom. Sjedili smo na popodnevnoj kavi i nikad to
 neću zaboraviti.
</para>
<para>
 <hmn:image xmlns:hmn="https://web.burza.hr/xmlns/humanapi/embed" id="382c7a36-364e-11ec-803e-02dfc867d4c3" variation="2545d47a-2baa-11ec-9bfe-3a925a8303a3"/>
 <emphasis>(FOTO:
 Željka Sablić Odrljin)</emphasis>
</para>
<para>
 On je opet gledao motore, a ja sam odlučila pomoći.  Jesam
 li onda i ja kriva? Jesam li i ja trebala znati? I tako smo
 našli taj motor, kojeg je i vozio taj dan. Dan kada je sve stalo
 na križanju... <hmn:linebreak xmlns:hmn="https://web.burza.hr/xmlns/humanapi/embed"/>
  <hmn:linebreak xmlns:hmn="https://web.burza.hr/xmlns/humanapi/embed"/>
 Kad se ovo desilo nazvao me prijatelj iz djetinjstva i rekao "Ja
 sam htio motor, meni je žena zabranila i nisam ga kupio". Šutila
 sam. Samo sam šutila. Kad sam poklopila sam shvatila da sam
 ljuta.
</para>
<para>
 "Trebala sam mu zabraniti. I što bi dobila s time? Tko kome može
 nešto zabraniti? I tko kaže da za deset godina ne bi kupio motor
 i onda mi rekao "Hej odoh, ne želim nekog tko me sputava",
 razmišljala sam i kiptila.
</para>
<para>
 Znam da nije ništa loše mislio s time, ali reći tako nešto je za
 mene potpuno suludo. Naime, ja mrzim motore, ali eto voljela sam
 čovjeka koji je volio motore i to toliko da danas kad gledam neke
 fotografije s mobitela koje smo čuvali tijekom godina- motori
 svuda. Danas se mogu tome i nasmijati. Zašto? Zato jer znam
 da je to volio i da ako ništa bar je ostvario dio svojih snova
 dok je bio živ.
</para>
<para>
 Planove o putovanjima, plivanju s morskim psima, uživanju u
 vremenu za sebe kad jednom otplatimo kredit, uhvatimo vremena za
 sebe... prekinula je nesreća. Što reći ženi koja nikada nije
 pokušala razgovarati?
</para>
<para>
 Snovi, planovi, nadanja, razasuli su se po kolniku na križanju
 kod Samobora... Osim ulja koje je prosulo po cesti, prosuo se i
 život čovjeka koji je između ostalog volio motore. 
</para>
<para>
 Ali volio je i život, more, pecanje, morske pse, tetovaže,
 prijatelje, Brazilian Ju Jitsu, obitelj, svoj posao, mene, a više
 od svega volio je djecu. U to sam sigurna svakim svojim atomom.
</para>
<para>
 Baš kao i što sam sigurna da eto, ako nekog voliš, voliš i
 njegove mane.
</para>
<para>
 <hmn:image xmlns:hmn="https://web.burza.hr/xmlns/humanapi/embed" id="3832281e-364e-11ec-8c86-02dfc867d4c3" variation="2545d47a-2baa-11ec-9bfe-3a925a8303a3"/>Na
 dan kada samo polagali njegovu urnu, stigla sam na Krematorij kad
 mi je mobitel zavibrirao. Facebook javlja notifikacijom da imam
 uspomenu s njim. Pogledala sam što je. Bila je to ova
 fotografija.
</para>
<para>
 I uz svu tugu i suze, znala sam da je tu.
</para>
<para>
 Vedar, nasmijan kao što mu i ime kaže. Čovjek koji se volio
 smijati, čovjek koji je volio motore i čovjek koji je kao i mnogi
 drugi otišao prerano. 
</para>
<para>
 <emphasis>Pročitajte još:</emphasis>
</para>
<itemizedlist>
 <listitem>
 <para>
 <ulink url="https://zivotistil.rtl.hr/kolumnisti/zeljka-sablic-odrljin/2749473/i-ako-nije-bila-filmska-ljubav-bila-je-moja/">I ako nije bila filmska ljubav, bila je
 moja</ulink>
 </para>
 </listitem>
 <listitem>
 <para>
 <ulink url="https://zivotistil.rtl.hr/kolumnisti/zeljka-sablic-odrljin/2746675/kako-to-mislis-da-njega-vise-nema/">Kako to točno misliš da njega više nema?</ulink>
 </para>
 </listitem>
</itemizedlist>
<para>
 
 <ulink url="https://www.facebook.com/zivotistilhr/">Čitaj,
 prati i komentiraj naše priče i na našoj Facebook stranici Život
 i stil!</ulink>
 
</para>

Kad voliš nekog, ne voliš li i sve njegove mane? Dakle, već vjerojatno znate moj muž je poginuo na motoru. I sad će neki reći, pa trebao je znati. Što je to trebao znati? 
  Jesam li ja bila sretna kad je rekao da želi motor? Naravno da
  ne. Mislim, tisuću puta sam mu znala reći "Što ako ti se
  nešto desi?".


  Uvijek bi mi govorio: "Daj molim te, neće mi se ništa desiti."


  "Ali mi imamo dvoje male djece. Kako ću ja bez tebe?", stoput sam
  ga pitala. I svađali smo se zbog toga.


  "Nije me strah tebe nego drugih. Znam da nećeš divljati", rekla
  bih. I eto, nekoliko godina poslije... Baš tako- oduzet
  život. Samo tuga..


  Jedan dan je došao i rekao: "Idem na vozački, pa čak ako i ne
  kupim motor, želim to položiti." I tome sam se protivila, ali
  zapravo, kako možeš nekome zabraniti nešto? Je li to onda isto
  ljubav?


  Kad nekog stvarno voliš, ne voliš li i njegove mane? Ja sam
  njegove voljela, baš kao i on moje. U to sam danas sigurna.


   Položio
  je i tada je počela njegova avantura zvana 'cafe racer'. Odlučio
  je kupiti stari motor i on i susjed, satima su, danima uređivali
  motor. Naručivali dijelove iz čitavog svijeta.


  O kako me samo živcirao. No, on je rekao meni treba ispušni
  ventil.


  I tako bi on pričao o tome motoru i s takvim žarom i srećom. I
  tako smo se polako navikli da je u njegov život ušao motor. Kad
  ga je napokon složio to veselje nikad neću zaboraviti, baš kao ni
  činjenicu da ga je nekoliko mjeseci kasnije motor ostavio na
  cesti više do 3 kilometra od kuće. Pao je lanac, a on je motor
  gurao više od 2 i pol sata.
  "Gotovo je s motorima" rekao je tada.


  I sljedećih 10 dana smo šutjeli. On je bio tip koji nije volio
  pričati o emocijama, a tih dana samo sam vidjela tugu u njegovim
  očima. Počeo je gledati druge motore na oglasima.


  "Ti nisi normalan", rekla sam. "Dosta je sad. Desit će se nešto."
  I tako je to trajalo neko vrijeme dok u lipnju lani nismo
  išli na more s djecom. Sjedili smo na popodnevnoj kavi i nikad to
  neću zaboraviti.


   
   (FOTO:
  Željka Sablić Odrljin)


  On je opet gledao motore, a ja sam odlučila pomoći.  Jesam
  li onda i ja kriva? Jesam li i ja trebala znati? I tako smo
  našli taj motor, kojeg je i vozio taj dan. Dan kada je sve stalo
  na križanju... 
   
  Kad se ovo desilo nazvao me prijatelj iz djetinjstva i rekao "Ja
  sam htio motor, meni je žena zabranila i nisam ga kupio". Šutila
  sam. Samo sam šutila. Kad sam poklopila sam shvatila da sam
  ljuta.


  "Trebala sam mu zabraniti. I što bi dobila s time? Tko kome može
  nešto zabraniti? I tko kaže da za deset godina ne bi kupio motor
  i onda mi rekao "Hej odoh, ne želim nekog tko me sputava",
  razmišljala sam i kiptila.


  Znam da nije ništa loše mislio s time, ali reći tako nešto je za
  mene potpuno suludo. Naime, ja mrzim motore, ali eto voljela sam
  čovjeka koji je volio motore i to toliko da danas kad gledam neke
  fotografije s mobitela koje smo čuvali tijekom godina- motori
  svuda. Danas se mogu tome i nasmijati. Zašto? Zato jer znam
  da je to volio i da ako ništa bar je ostvario dio svojih snova
  dok je bio živ.


  Planove o putovanjima, plivanju s morskim psima, uživanju u
  vremenu za sebe kad jednom otplatimo kredit, uhvatimo vremena za
  sebe... prekinula je nesreća. Što reći ženi koja nikada nije
  pokušala razgovarati?


  Snovi, planovi, nadanja, razasuli su se po kolniku na križanju
  kod Samobora... Osim ulja koje je prosulo po cesti, prosuo se i
  život čovjeka koji je između ostalog volio motore. 


  Ali volio je i život, more, pecanje, morske pse, tetovaže,
  prijatelje, Brazilian Ju Jitsu, obitelj, svoj posao, mene, a više
  od svega volio je djecu. U to sam sigurna svakim svojim atomom.


  Baš kao i što sam sigurna da eto, ako nekog voliš, voliš i
  njegove mane.


   Na
  dan kada samo polagali njegovu urnu, stigla sam na Krematorij kad
  mi je mobitel zavibrirao. Facebook javlja notifikacijom da imam
  uspomenu s njim. Pogledala sam što je. Bila je to ova
  fotografija.


  I uz svu tugu i suze, znala sam da je tu.


  Vedar, nasmijan kao što mu i ime kaže. Čovjek koji se volio
  smijati, čovjek koji je volio motore i čovjek koji je kao i mnogi
  drugi otišao prerano. 


   Pročitajte još:


   
      
         I ako nije bila filmska ljubav, bila je
    moja
      
   
   
      
         Kako to točno misliš da njega više nema?
      
   


   
      Čitaj,
  prati i komentiraj naše priče i na našoj Facebook stranici Život
  i stil!
   
 'Desit će se nešto' 

Kolumne / ARHIVA, Prosinac 2017

Kažu da duša ima 21 gram, ali ja mislim da ima puno više...

Kažu da duša ima 21 gram, ali ja mislim da ima puno više...

Kad voliš nekog, ne voliš li i sve njegove mane?

Kad voliš nekog, ne voliš li i sve njegove mane?